Da, da, ide sad jedna klasična blogerska kako su me “mnoge od vas pitale” ali zaista je tako i zaista svakodnevno dobijam pitanja, preporuke i savjete vezano za moje zdravstveno stanje… Odnosno, bolje rečeno za moje zdravstveno sranje. Otečene noge, visok pritisak, popucale vene i kapilari, sideropenična anemija, ovo i ono, ovo ili ono…
Neke od vas me prate već dosta dugo i znaju o čemu je riječ ali one koje se “tek nađu tu” ne znaju šta se dešava pa se vidno iznenade i šokiraju kad u samo nekoliko rečenica objasnim šta mi se sve desilo i zašto u stvari kukam i jaučem po internetima. A nekad mi se čini da malo kukam koliko zna da (za)boli i koliko mi pravi problem na svakom mogućem životnom polju.
OVAJ tekst je bio prvi u nizu koji sam (p)okrenula. Pa onda OVAJ pa OVAJ…
Pa još jedan!
I onda sam (pre)stala. Ne znam zašto, ali jesam. Odvede te posao, blog, društvene mreže, život u skroz nekom drugom pravcu pa zaboraviš koliko je u stvari važno raditi ono što te ispunjava ili što ti olakšava život. A meni tipkarenje olakšava, s vremena na vrijeme.
Dvoumila sam se da napišem jedan veliki, veliki tekst koji će da mi stoji kao lična opomena i bude lična karta kad god me neko nešto pita da proslijedim link. I onda sam se predomislila, u posljednji čas; NE MOGU, NEĆU I NE ŽELIM TAKO. Ovo je i dalje moj ćošak svemira i ja u njemu radim što radim pa radim i to se neće promjeniti.
Želim da nastavim svoj “(ne)Znam” niz tekstova.
Želim da negdje ode ono sve što se dešavalo i što mi svakodnvno jede kosti. Želim samo da ode.
Nakon dvije sedmice boravka na UKC Tuzla i svakodnevne borbe sa nadrkanom fizijatricom, napokon je došlo vrijeme da idem kući. Da, nadrkana fizijatrica koja je uprkos SVEMU što sam govorila insistirala samo na tom da me se “diže” iz kreveta. Nadrkana fizijatrica koju nije interesovalo da li me boli ili ne boli, da li mogu ili ne mogu. Neki bolovi tad i nisu bili vezani direktno za kičmu ali ja to nisam znala. Nisam znala jer NIJE MOJE DA ZNAM. NIJE MOJE DA BUDEM DOKTOR KAD DOKTOR NISAM već to trebaju da znaju oni koji jesu.
A nisu.
Te dvije sedmice boravka na UKC Tuzla sve što je bilo važno je da ujutro, kad je vizita, kreveti budu popeglani. Ne smije biti hrane, ne smije biti ovako i onako, moraš da ležiš tako i tako jer doktori smatraju da… Da, doktori smatraju da imaju zdrave pacijente koji su došli malo na ležanje, iz bijesa valjda pa eto, dođi, prođi, obiđi i poslije se istim ne zanimaj. Da, dok je svijeta i vijeka i dok sam živa govoriću apsolutno sve najgore o UKC Tuzla i ako mi ikad, ne daj Bože zatrebaju baš oni potpisaću da me se prikolje tupim nožem ali tamo neću. IKAD VIŠE!
Nakon dvije sedmice, napokon idem kući. Ne sanitetskim vozilom već roditelji dolaze po mene. Oni me smještaju u auto, postavljaju i utrpavaju da se ne pomjeram. SVI SMO DOKTORI OSIM DOKTORA. Ne zato što volimo i mislimo da znamo već zato što su nas oni koji to trebaju biti primorali da budemo, da liječimo sami sebe i da se (iz)borimo.
Sa kliničkog centra sam otišla sedatirana i to je bilo sve što su radili – gruvali me trodonima. Kad, šta, kako – DAJ JOJ. I davali su. Nisam znala šta me boli, gdje me boli i koliko me boli ali jeste. Čak i pod takvom vrstom medikamenata.
Stigla sam kod roditelja u Sanski Most i pala u krevet. Pala sam u krevet iz kog sam se narednih dana pomjerala samo kad moram u WC a i to rijetko. Kuća iz koje sam izašla tri puta u roku od 15 dana i to oba puta do bolnice, kad sam morala na kontrolu. I konce su mi vadili tehničari kući, u krevetu. Nije da nisam željela ali nisam mogla. Boljelo je kako se ne sjećam da je boljelo nakon prve operacije. Boljelo je gdje ne treba i kako ne treba da boli. Znala sam da tako ne treba ali mi nisu vjerovali.
Znala sam da, ako treba da boli, treba da boli donji a ne gornji dio leđa…
Znala sam da nešto nije u redu ali nisu mi vjerovali.
A onda je počelo da guši…
Kad sam prvi put spomenula da me boli gornji dio leđa bilo je “od ležanja”. Kad sam govorila da nešto teže dišem, bilo je “od ležanja”. Kad nisam mogla da jedem i pijem “bilo je od ležanja”. Blijedilo i konstantna, tupa bol tamo gdje ne treba da boli… Sve “od ležanja”.
Gutala sam tablete protiv bolova jer me boljelo “od ležanja”. Ja bih rado ustala iz kreveta i ne ležala ali me boli. Ali zaključak je bio “od ležanja”.
I propuh. Jedna od stručnih medicinskih dijagnoza osoblja u Sanskom Mostu je bio propuh. A ja 15 dana u krevetu i pidžami.
Bio mi je i “propuh u glavi”… Opet “od ležanja”. Sve se svodilo na to da mene boli jer ležim a onda je krenulo i tom pravcu da sam luda i da umišljam da me boli. Od ležanja. Jesam, luda sam, liječite mi glavu ako sam luda samo uradite nešto jer me boli. I ne mogu da dišem. Sve manje i manje mogu da dišem, sve teže i teže dolazim do daha i nije od ležanja. Ne može da bude od ležanja.
Onda je otežani dolazak do vazduha prerastao u otežanjo disanje. Od tog da ne mogu da udahnem punim plućima iz dana u dan je bilo sve teže doći do vazduha uopšte. A boljelo je. U leđima. Tih dana sam mogla da dođem do daha samo ako sam između dvije vilice imala neku tvrdu bombonu koju sam lomila dok dahćem.
Bilo je sve teže i teže da dišem a onda je počelo i da guši…
Nakon što sam iz dana u dan proživljavala agoniju u krevetu boreći se da udahnem, ljudi oko mene su postali svjesni da nešto možda i nije u redu i da sa 25 godina baš i nemam neku potrebu da lažem već da zaista, ali zaista nije u redu. NIJE BILO U REDU, ZNALA SAM DA NIJE U REDU ALI MI NISU VJEROVALI.
Tih dana sam izbjegavala da jedem i da pijem jer je to značilo i odlazak u WC a nisam imala snage. Fizički nisam imala snage, bila sam premorena jer sam se 24h borila da dišem. Iako fizički spremna za samostalno hodanje, ubijalo me nešto drugo. Tu noć, tu kobnu noć sam odlučila da bez mamine pomoći odem u WC. Trebalo je samo da piškim, perem zube i vratim se u krevet, na spavanje i borbu za (u)dah.
Imala sam i zanimljivu metodu kretanja; budući da mi je kičma bila slabašna a nisam imala neko pomagalo na koje bih mogla da se oslonim koristila sam stolicu. Da, oslonac mi je bila visoka kuhinjska stolica na koju sam se naslanjala rukama pa je mama ispred pomjeri pa tako, od sobe do kupatila putanju od 3 metra sam prelazila za nevjerovatnih 20 minuta.
Ustala sam sama jer je mama napokon zaspala na 5 minuta. Nisam htjela da je budim jer je imala manje snage od mene. Pokušala sam sama. Moram. Došla sam do WCa, obavila što trebam, stala iznad lavaboa i pustila vodu da operem ruke; pomjeranjem ruke pomjerio se svijet jer je u tom trenutku pala sablja preko mojih plećki, sablja koja je nosila svu težinu ovog a i paralelnog svijeta. Sablja koja je presjekla na pola. Presjekla je na pola i mene i život. Nisam uspjela udahnuti ni ono malo koliko sam tih dana mogla. Nisam uspjela zaplakati. Sve što sam u tom trenutku mogla je da tiho jauknem i držim se rukama za lavabo da ne padnem jer ako padnem, otići će sve u pizdu materinu.
Držala sam se rukama dok su mi noge bile utrnute i dok sam se borila da udahnem. Postalo je jasno da nešto stvarno nije u redu i da nije od ležanja. NIJE OD LEŽANJA.
Mama i tata su se u roku od 3 stotinke sekunde stvorili u WCu i put od manje od 3 metra je potrajao narednih sat vremena. Ja nisam mogla da koračam, oni nisu mogli da me nose jer nisam dopuštala. SAT VREMENA.
Pala sam u krevet, dohvatila se mentol bombona i borila se da dišem. Nisam mogla. Nisam mogla da popijem tabletu, nisam mogla da udahnem, da gledam ni da se pomjerim. Doktorica iz službe Hitne pomoći nije mogla da dođe kući, tehničari nisu mogli da me pomjere i odvedu jer su krikovi koje sam ispuštala u trenucima kad dođem do daha bili zastrašujući. Nisam mogla da se pomjerim ni da dišem. Tata je pozvao poznanika koji je doktor u gluvo doba noći samo da dođe i uradi nešto da to (pre)stane. Nisu mogli da me okrenu na stranu i daju injekciju za smirenje i spavanje.
U tom trenutku niko nije mogao da mi pomogne dok sam nepomično ležala u krevetu, borila se za dah i jecala. NIKO. Htjeli su ali nisu mogli.
Tad nisam znala ali sad znam da tako izgleda i boli infarkt. U mom slučaju, plućni…