Moja rahmetli majka Safija je imala običaj da okarakteriše neke kao “brzac” – to su vam oni ljudi koji sve rade na pucketanje prsta. Brzac mora SVE i ODMAH inače pada u vodu. Brzac donosi odluke na osnovu emocija bez da razmišlja o posljedicama istih. Ne planira strateški, živi sad i u ovom trenutku.
Ja sam brzac. Oduvijek.
Ili me kupiš ili ne kupiš. Ili me imaš ili me nemaš.
Ne znam koliko se to jeste ili nije promijenilo s godinama, odrastanjem, stanjima i sranjima. Poslovno jeste, dosta sam opreznija u nekim situacijama, razvijam se i djelujem strateški, trudim se uvijek i sve raditi na “duže staze” – sporije ali trajnije i temeljnije.
Emotivno? Nije sve ni da se priča i piše.
Elem, nakon 24e odgovorene poruke na Fejsu a o istim/sličnim situacijama i na slična pitanja, poželjela sam da sjednem i napišem jedan vanredni tekst na temu, samo da bih mogla da ga šaljem kao neku vrstu odgovora u budućnosti. Ali neću.
Neću da “(ne)Znam” serija tako lako (pre)stane i da se preko svih stanja preleti i preskoči. Ne, počela sam i tako će biti. Počela sam pišem upravo ovako, u epizodama i tako će ostati. Zato što sam sebe predstavljala letimično, kratko i neozbiljno zato ljudi moja stanja i ne doživljavaju ozbiljno.
Logično. Ako ja sve preživljeno predstavim kao “hehehe ma da, malo infarkt malo zajebancije” onda je logično da će svi to tako da shvate i nemam pravo poslije da se durim i kukam na nerazumijevanje; ono si kako se predstaviš drugima.
Zato, korak po korak, o svemu.
U OVOM tekstu se donekle dao naslutiti nastavak priče – bolnica i bolnički dani utiču na psihu. Jako. Jako je teško za pričanje a još teže za razumijevanje ako niste to prošli. Ja sam mislila da se sva ta silna sranja koja se dešavaju jednostavno prežive i da ne ostavljaju posljedice ali nisam bila u pravu.
Oooo kako samo nisam bila u pravu. Svaka trauma dođe na naplatu, prije ili kasnije. Meni su računi počeli stizati poslije godinu dana i do dana današnjeg nisam uspjela da očistim dugove, samo da prikupim nove.
Uspjela sam nekako da preživim taj infarkt. Uspjela sam da preživim i tih 7 kritičnih dana za koje su doktori govorili da su šanse za preživljavanje jako male i da nema garancije, ni uz svu silnu terapiju. Nekako jesam, terapija ili Bog, na to nemam odgovor.
Uspjela sam nekako da preživim te sumorne bolničke dane jer sam vjerovala da je najgore iza mene i da ću uskoro kući. Sa svakim novim vađenjem krvi ja sam se nadala da će neko doći i reći “sutra napuštaš bolnicu”. Ali nije. To mi niko nije spominjao. Ja sam se i dalje nadala (baš kao što još uvijek vjerujem u to da ću sa 28 godina dobiti pismo za Hogwarts). To svakodnevno iščekivanje je bilo dobro i loše; dobro jer mi je davalo volju za životom u krevetu ali loše jer sa svakim nadanjem dolazi i razočarenje a svako razočarenje je recka na duši.
Prvo ozbiljno propadanje sam imala nakon 15ak dana – prvi VELIKIIII kontrolni nalazi; ako bude dobro, idem kući. Ako ne bude, ostajem. Sve je obećavalo da ću kući jer sam se osjećala odlično (a sonda natakarena na nos i dišem uz pomoć boce kisika). Ali, nadala sam se. Htjela sam da bude dobro. Ne mora biti odlično ali dovoljno dobro samo da idem kući.
Uspjela sam da preživim taj infarkt. Uspjela sam da preživim emboliju. Slomila me rečenica da “ipak nije dobro, ipak ne ideš kući”.
Kao neko ko je preživio dvije operacije kičme, opsežnu plućnu emboliju i plućni infarkt kažem vam i stojim iza tog da je psiha boli (naj)više.
“Ipak ne ideš kući” je slomilo sve u meni. Kao da uzmeš staklenu figuru i pizdekneš je čekićem – tako sam se osjećala. SVE, slomljeno je sve. Ne plačem često ali kad plačem onda je to za medalju.
“Ipak ne ideš kući” je slomilo sve u meni. Suze su prerasle u vrelu lavu, plač u jecaj, nisam mogla da dišem ni sa kisikom i sve što sam željela u tom trenutku je da NEKO BUDE KRIV za sve što se dešava. Hoću da uperim prstom u nekog i okrivim ga za “ipak ne ideš kući” jer znam da sebe ne mogu. Voljela bih sebe okriviti za sve što se desilo jer je lakše ali NISAM KRIVA. NISAM KRIVA ALI HOĆU DA ZNAM KO JESTE! Odmah, ove sekunde. Hoću da uperim prstom u nekog i da me taj neko pogleda u oči – da, u ove oči koje jauču na sav glas i da neko stane iza svojih postupaka.
Ja uvijek stanem; i iza lošeg i iza dobrog. Sve što radim, radim svjesno, ne kajem se i spremna sam da snosim posljedice za urađeno.
HOĆU DA NEKO URADI ISTO. Zašto boli mene, zašto ja sjedim na ćošku kreveta i jaučem i zašto ja “ipak neću kući”.
Taj dan su letjele plastične posude sa hranom i noževi.
Taj dan su tekle rijeke suza.
Taj dan sam slomljena, kao staklena figura.
“Ipak ne ideš kući” je bio prvi udarac.
Nije sve polomljeno, ostala je čvrsta baza pečenog stakla ali su polomljeni lijepi dijelovi koje nijedno ljepililo više ne može više da popravi.
Figura je udarena; ne namjerno već sasvim slučajno ali i tako slučajno je nastradala. Ostala bez lijepih dijelova.
Sve na odjelu za plućne bolesti sam nazvala kurčevima; da, nisam rekla da su ovakvi ili onakvi, nisam čak upotrijebila ni riječ penis već sam rekla da su nesposobni kurčevi koje mrzim. Nesposobni kurčevi zbog kojih ja ne mogu da idem kući.
Nisu bili krivi, nimalo. Boravak u Bihaću je bio sve samo ne krivac za prethodna ali i buduća sranja. Boravak u Bihaću u bolnici je najsvjetlija tačka svega što se desilo ali ja u tom trenutku nisam mogla a ni znala kako da reagujem.
“Ipak ne ideš kući” je bio novi udarac na moju psihu. Mislila sam da neće doći na naplatu a došlo je. Došlo je poslije, kad sam se najmanje nadala.
Došlo je i traje.
Malo mi je u tom trenutku bila svježe operisana kičma, tromboembolija i činjenica da dišem uz pomoć boce kisika već je i psiha počela da se urušava.
“Ipak ne ideš kući” je bio prvi okidač za nastajanje i današenje stanje agorafobije, anksioznosti i depresije.
Pokušavam na suptilan način da u cijeli haos koji se tiče “fizičkog” bola i sranja koja su me snašla uvedem i ona psihička o kojima niko ne priča i svi guraju pod tepih. Pokušavam da približim šta je to sve što se dešava u glavi i u utrobi i zašto ne biste prema anskioznim ljudima trebali da se odnosite kao prema ludacima.
Ne, anksioznost nije ludost i ne, ne mogu psihijatrijske dijagnoze da se karakterišu pod “ludost” – svaka šifra i dijagnoza nosi svoje zašto a zato nije odgovor.
Depresija nije samo tuga. Depresija ne prolazi lako i sa njom je svakodnevna borba. Depresija je stanje koje drugi ne vide pa i ne doživljavaju a depresija postoji.
I ne zovite depresiju ludošću jer nečija “ludost” će vas sutra odvesti na sahranu. Neko “ludost” neće doživjeti kao šalu već kao finalnu presudu.
Moja depresija je došla kasnije, kad je sve, uslovno rečeno završi; tad je pokucala na vrata. Nisam je odmah prepoznala, trebalo mi je vremena ali sad kad jesam, povlačim ono kurtoazijsko “drago mi je što smo se upoznali” jer meni nije, voljela bih da nikad nisam.