“… u njemu čovjek i vuk nisu išli uporedo, još manje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnom smrtnom neprijateljstvu i jedan je živio samo da bi onom drugom nanio bol, a kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj duši mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako ima svoj udes, i ničiji nije lak.”
U stanju sam da se naljutim na samu sebe i cijeli svijet barem 100 puta u jednom danu. Naljutim se, napravim dramu, podignem sve na noge i onda ništa… Prođe kao da se ništa nije desilo. Od 1001 mane koje imam i kojih sam svjesna, činjenica da zaboravljam sve loše što mi je neko uradio pa gutam i slažem negdje duboko u sebe se ističe kao najgora.
Najgora po mene a potpuno dobra stvar za okolinu. Dobra jer sam navikla ljude da mi mogu skakati po glavi i da im to neću uzeti za zlo.
Otvorila sam wordpress i samo počela da kuckam, bez ikakve ideje i plana u kom pravcu će da ode… I to mi je mana, emocije me pronosaju da nekad izgubim pojam o vremenu i prostoru pa samo tako lupam i lupam i lupam… Ali na kraju dana, bude mi nekako lakše kad se istresem na tastaturu i u internetska bespuća nego li da nekog drugog, lično, maltretiram svojom pričom i dubokoumnim raspravama o (be)smislu života i da li nešto treba(m), mogu, smijem…
U prilog tom koliko ne volim lično da maltretiram ljude i mrcvarim svojim “problemima” govori i činjenica da mi je bilo neugodno da psihologu i psihijatru pričam o tom šta me muči. Sjećam se svog prvog odlaska psihologu kad je žena pitala šta me muči a ja rekla da me ljudi ne slušaju kad mi je teško a onda nekoliko sekundi kasnije svu svoju muku i bolesti svela u dvije rečenice i osmijeh. I još dodala “ajte molim Vas, kao da je ta embolija nešto toliko strašno, pa ljudi i tumore prežive” na šta me žena pogledala kao da sam zaista zrela za ležanje na psihijatriji.
Ni psiholog, ni pshijatar ni medikamenti nisu bili dovoljni da nadjačaju moju sadomazohističku crtu ličnosti koja vrišti da priča a onda ne priča… Valjda zato jer imam ovo; prazan, bijeli prostor u kom kažem svašta a ništa, bude mi lakše i nastavim dalje sa hendlanjem života.
Iskreno, sad da mi neko kaže “ajde, pričaj baš baš sve što ti je na srcu da te (sa)slušam” mislim da bih stala nakon sedam rečenica jer bi mi se u glavi vrtilo da i ta druga strana ima dovoljno problema i da nije vrijeme i mjesto da sluša mene i moje. I tako, perpetum mobile – pričala bih a ne bih pričala, volim a ne volim što volim. Ili nisam imala dobre ljude da me vode i (iz)liječe ili sam jednostavno naopačke natakarena od rođenja i takva ću da umrem. Mislim da je ovo drugo.
Moj dan se sastoji od previranja i preispitivanja i uvijek završi sa tim da, ako postoji neki problem ja sam kriva za njega. Kriva sam što nisam vidjela to i to iako nije bilo moje da vidim i ukažem na propust. Kriva sam što nisam znala sama sebi da iščitam parametre nalaza krvi i da dijagnostifikujem plućnu emboliju, kriva sam kad ćutim što ćutim a što pričam kad kažem. Krivim sebe uvijek i za sve pa čak i situacijama kad cijeli svijet kaže da nisam jer, ŠTA ZNA SVIJET, VALJDA JA BOLJE ZNAM.
Ovo se poklapa i sa zaključkom psihijatra da medikamenti ne liječe karakter. I za to sam kriva, kriva sam što sam tvrdoglava mazga koja ne vidi i ne sluša druge nego svoje i sebe, čak i kad unaprijed znam da je pogrešno i osuđeno na propast. Mazga ide za svojim i po svom pa kad dobije po glavi kuka a onda se opet vratimo na isto – “nije te Majo niko tjerao da to uradiš, sama si izabrala”.
Jesam.
MOJ. LIČNI. IZBOR.
Ja i moja krivica.
Ja, ja, ja pa ja. Uvijek sam ja.
Ja osuđena sama na sebe i sa sobom, ja koja radim i dobro i loše i uvijek stanem iza tog. Ne da bih izazvala sažaljenje već da bih se sebi dokazala. U isto vrijeme volim i mrzim da sam u pravu; volim jer volim, ljudski je a mrzim kad je loše i kad se obistini pa dođe na naplatu. Odbijam (po)slušati ljude za koje se milion puta dokazalo da misle i žele najbolje, odbijam pohvale i saginjem glavu ali me zato kritike dižu u nebesa.
Kad malo bolje razmislim, te kritike mi dođu kao gorivo i mislim da bez itih ne bih funkcionisala. Možda. Valjda.
Voljela bih da se vratim u onaj period kad sam imala 18 godina i da proživljavam te krize karaktera, puno su lakše od ovih kroz koje prolazim sad. Nije ovo kriza identiteta – naprotiv, ovo je samo kriza u kojoj nisam sigurna da li da na osnovu godina i iskustva napokon odustanem od razbijanja čeličnih zidova i prihvatim savjet koji mi se pruža ili da nastavim po svom a ipak mirno spavam, makar nosila tonu krivice na leđima.
Realno, malo mene i boli kičma i muči diskushernija koliko tereta nosi, što svog što tuđeg.
Voljela bih da ne volim koliko volim pojedine ljude i situacije koje me svakodnevno šamaraju. Voljela bih da imam sposobnost istinske mržnje prema nekom ko mi je učinio zlo i voljela bih da mogu da gazim preko svakog i svih da ostvarim svoj cilj. Možda to nekom i izgleda tako. Ne znam. Voljela bih da mogu da ugasim ili barem zaključam emocije ali ne mogu. Voljela bih da dobijem amneziju pa krenem sve ispočetka.
Voljela bih da Merkur nije vladar mog natala i da ga se ne plašim kad god krene retrogradno. Voljela bih da mi sudbina nije takva kakva jeste, rastrgana i nepomirljiva. Voljela bih da pomirim sebe i se sa okolinom…Da, voljela bih ali ne ide. Voljela bih da nisam ekstrovertni vuk samotnjak ali najviše od svega bih voljela da ugasim emocije i samo postojim do trenutka do kog je zapisano da treba(m). A ne mogu.
“U pravu si, Stepski Vuče, po hiljadu puta si u pravu, pa ipak moraš da propadneš. Tvoji zahtjevi su odviše visoki, tvoja glad prevelika za ovaj jednostavni i nemarni svijet, zadovoljan tako sitnim stvarima, koji te odbacuje od sebe jer ti za njega imaš jednu suvišnu dimenziju. Ko danas hoće da živi i da uživa u tome, ne smije da bude kao što smo ti i ja. Ko umesto cinguljanja traži muziku, umesto razonode radost, umjesto novca dušu, ko umjesto špekulisanja traži istinski rad, a umjesto igre istinsku strast, tome ovaj ljepuškasti svijet ne može biti domovina…” Herman Hesse, Stepski vuk