Od ovog teksta pa do ovog sad koji tipkam prošlo je tačno 10 dana.
NAPOKON SAM DOŠLA KUĆI!
Došla u svoju kuću, sobu, krevet… PREŽIVJELA SAM!
Preživjela dvije operacije kičme u 7 godina i “opsežnu plućnu emboliju” kako to lijepo piše na otpusnom pismu iz bolnice. Mislila sam da gore od onog čupanja noge ne može biti, kad ne lezi vraže – može!
Tek sad, kad sam kod kuće i kad svakodnevno obilazim doktore i tražim “onog najboljeg” shvatila sam u stvari šta je bilo, kako je boljelo i kako je moglo da završi. A boljelo je… Jako, jako, jaaaako je boljelo! Nesnosno! Moj mozak se još uvijek pokušava naviknuti na činjenicu da je disanje jedan normalan proces svakog ljudskog bića i da neće više nikakva sablja da me ubode ako udahnem. Moj mozak i dalje pokušava da obradi sve što se desilo u protekla tri mjeseca i još uvijek imam jedno, jedino pitanje – ZAŠTO BAŠ JA?
Na to, a i na mnoga druga upućena doktorima nema odgovora. Ne postoji neko ko može da kaže zašto se to desilo meni niti doktori znaju objasniti kako sam preživjela kišu trombova. A jesam. Nekako. Uz Božiju pomoć.
Kada vam desetak specijalista, radiologa i čega sve ne kažu da im nije jasno šta se desilo i da smo porodično, negdje, nekad i nekom “udijelili sadaku” i da je preživljavanje bilo Božija volja, ko sam onda ja da sumnjam u to? Kada ti doktori kažu da se samo u Boga možeš “uzdati”, ko sam ja da sumnjam u to?
Kažu da je najgore prošlo i da bi bilo dobro te dane spakovati u vakumsku vrećicu i spremiti negdje u dnu ormara. Sačuvati od propadanja i zaboravljanja ali ne vraćati više u život.
Opsežna embolija i plućni infarkti nisu u modi, preskočite ih.
Ja jesam i nadam se da će sve ostati samo ružna uspomena i velika životna lekcija. Nažalost, ne znam koliko dugo će da potraje moja trenutna terapija, sad za sad je to 6 mjeseci… Možda godinu ili dvije, možda do kraja života? Ne znam, a neću ni da razmišljam, nek’ sva šteta ostane u mjesečnoj provjeri krvi i nekoliko tableta dnevno… Pa šta? Žive ljudi i sa gorim, bolnijim dijagnozama. Nisam sigurna koliko sam sačuvala ovo malo zdrave pameti u ćubi, valjda jesam. Ako postoji neki test, daj Bože da me ocijene barem sa nekom mršuljavom trojčicom.
Dobro je. Kako je moglo biti, sad je dobro a biće još bolje. Rekla sam nema drame, osim kad meni zatreba, jer moja embolija, mogu sa njom sad da se zezam do mile volje. Moja bolna kičma. Moje muke i belaji sa 25 godina…
J B G!
Iskreno se nadam da je najgore prošlo i da sad slijedi neki sunčani period zdravlja… Želim samo da sam zdrava i da su oni koje volim zdravi, u prvom redu mama i tata. Ili, da smislim neko novo pravilo komparacije da makar na sekundu pokuašm dočarati snagu i veličinu te dvije osobe!
Da, skačem na svako peckanje i žig.
Da, možda ću narednom periodu malo da preuveličavam svaku bol, ALI ljudi – život je tako dragocjen, sve je tako krhko a u isto vrijeme tako snažno da se odupre najgorem.
Pustite kraju energetske vampire a i ove kvazi lajfkoačeve, ne može niko životu da vas nauči, i oni ga žive prvi put kao ti, kao ja i kao svi mi. Stisnite zube i grizite za sebe i one koje volite, ali istinski, ne pro forme. Nađite vremena za one koje volite i koji vole vas, nađite vremena za sebe. Ne treba biti hipohondar, ali ne treba čekati da bude prekasno.
Života mi, ide sunce i proljeće, mogla bi ova godina biti dobra!
Zahvalna sam Bogu što mi je u život poslao govna od ljudi koji izigravaju veličinu i prosipaju pamet al’ ne dalje od svoja četiri zida i granica jednog grada. Zahvalna sam Bogu što mi je poslao i iskušenje u obliku bolesti, jer svašta naučiš o sebi i o drugim ljudima. Zahvalna sam Bogu i što me čuvao a za budućnost molim tog istog Boga, ma kako ga zvali o obraćali mu se da me poštedi samo bolesti, sa ostalim ću nekako da se izborim!
P.S. Imam i povratničku fotografiju, hipsterisanje po internetima može da počne!
duks i jakna – SheIn
suknja – thrifted
patike – Buzz BiH
torba – Primark