Mogla bih o vlastitim manama i lošim osobinama pričati i pisati danima. Tu i tamo MOŽDA bi se ukazalo nešto dobro ali u većini slučajeva ja po sebi najviše i najbolje opletem. Jedna OD je i to da ne mogu da radim nešto što me ne ispunjava.
Ne mogu.
Ne ide.
Nema tih para ni benefita da me natjeraju da u datom trenutku radim nešto za šta smatram da ne treba. Tačka.
Ma šta tačka, UZVIČNIK!
Da, jako dobro za savjest, jako loše za posao jer pronaći nešto da te ispunjava 24/7 na duge staze je… pa, ajde da kažemo malo problematično.
Prvi post u 2019 godini ne može a da ne bude neki osvrt na nešto i neki plan za nešto u budućnosti. Ma koliko ja ne vjerovala u odluke i priče koje počinju sa “od ponedjeljka” jednostavno smo im svi skloni ponekad.
2017 je bila takvo sranje od godine da jednostavno više nemam snage da to ponavljam. Posljedice te govnarske godine osjetim još uvijek i vrlovjerovatno ću osjećati do kraja života. Čuj mene vrlovjerovatno, VRLO SIGURNO. Nemojte bolesnim ljudima govoriti “ostavi to iza sebe, moraš dalje”. Znam(o) da moram(o) ali nemojte. Meni kad neko krene palamuditi o tom kako sam srećna što sam preživjela i da je to završena priča i da trebam ovo i ono ja bih najradije povukla kuhinjski tup nož. Gospodo, evo vam moje “srećna si što si živa”, hoćete da se mijenjamo?
Ja vama slabu kičmu i hernije, trombofiliju i anemiju a vi meni vaše teške životne situacije. Može? Da, tako sam i mislila. Ne bi se zdrav mijenjao sa bolesnim.
Elem, namlatila me 2017 pa sam naivno pomislila da će 2018 biti bolja kad NE LEZI VRAŽE, mlatila je i 2018. Jeste, udaralo je na sve strane ali nije patosiralo. Ponekad mi se čini da sam kao žohar i da me jedino neki dobar malj može smlatiti. Ne da izazivam univerzum i sudbinu već ‘nako nešto glasno razmišljam.
Ispratila sam i jednu i drugu, bile su loše, nije ni za prolazne ocjene pa da vidimo šta to ova sprema.
Hvala ti dvijeiosamnaesta godino; hvala na svemu što sam propustila pa se iskristalisalo šta je bitno a šta bitnije. Hvala na dobrim ljudima ali veće hvala ide na svim silnim govnarima koje si mi poslala jer da nije bilo takvih, neke stvari ne bih naučila. Jedna od najvećih životnih lekcija iz prethodne godine je da sam naučila kako se uči na greškama; MAMA, STVARNO JESAM, VIDJEĆEŠ!
OK, tu i tamo me prenese da vjerujem ljudima ali iz dana u dan sve manje i manje. Nekad se zapitam da li je tuga ili sreća sve to što mi se desilo i što se dešava. Više se ne pitam ZAŠTO JA i ZAŠTO MENI, na to nema odgovara i besmisleno se i baviti metafizikom. Umara.
majica, hlače – Mango
jeans jakna – vintage Levi’s
kožna jakna, torba – Zara
čizme – Guess
naočale – Ebay
prsluk – random (ilitiga nemam pojma)
Da, klepka me i dalje i tuče ali meni je sad svako sranje postalo inspiracija i više ne doživljavam tako tragično baksuzluke. Naučiš s vremenom da živiš sa tim pa ono što neko sa strane ko posmatra doživi tragično meni je normala.
Ne mogu a ne biti zahvalna sranjima pred kraj godine jer da ih nije bilo možda neki planovi nikad ne bi krenuli u realizaciju.
Stojim na samom rubu litice života. Ako koraknem naprijed možda i poletim. Ako se vratim nazad neću biti srećna. Trebalo mi je nešto da me gurne naprijed. Jeste. I sad nema nazad…
Ovo je vrijeme velikih ideja i želja, umjerenog planiranja i mrvica sreće. Planiram samo onoliko koliko sama sebi mogu da ispunim i obećavam samo ono na šta mogu da utičem sa svojih 10 prstiju.
Da, mudrac sam danas.
Da, moje fashion fotografije uvijek prati preseravanje ali valjda me zato čitate i pratite.
Hvala Nataliji na ovim fotkama, tek smo počele i ne sumnjajte u nas, svako zaslužuje šansu da pokaže koliko želi, može i zna pa tako i nas dvije, samo nam dajte šansu!