Znam da ima vas koji već nekoliko godina pratite i donekle znate kroz kakva stanja i sranja sam prošla pa vam periodični izleti o tom da sam OPET u bolnici nisu strani.
Znam da ima vas koji pratite ali ne baš tako redovno i detaljno i da znate dio priče ali su vam ovi pomenuti periodični izleti još nejasniji.
Znam da ima vas koji pratite odnedavno pa i ne možete ukačiti.
Znam da ima vas koji ste tek došli a i oni novi koji dolaze svaki dan kojima je posebno nejasno kad se obrušim na neku bolnicu, doktora, sistem i nepravedni život.
Od juna 2020 sama sebi govorim kako treba da sjednem, upalim kameru, snimim video i sve objasnim pa kad nekom nešto ne bude jasno, pravac na video. Od juna slušam i čitam kako mi predlažete više snimanja ali ja stvarno ne mogu bez pisanja.
Toliko puta sam odlučno sjela i rekla sama sebi “sad ćeš da snimiš” i od tog uvijek bude jedno veliko ništa. Ne ide. Malo ne ide jer se ne osjećam ugodno za snimanje, malo jer nisam snimljiva, malo jer ne volim, malo jer je previše svega.
A bilo bi jednostavnije.
Malo je i što se iza teksta uvijek mogu sakriti a pred upaljenom kamerom teško.
Možda i jesu prošle četiri godine otkad su se vrata pakla u mom životu otvorila ali ništa se bolje ne osjećam sad nego tad. Svaki put samo kad pomislim i kad se u mislima vratim na kraj te 2016 i početak 2017 a onda i na sve što je uslijedilo zaboli me svaka pora na tijelu.
U tom trenutku, savršeno savršen život se polomio na milion dijelova; od potpuno zdrave osobe koia bi i komad neba spustila na zemlju do borbe za goli život. Doslovno.
Od posloženog do nesređenog, od cijelog do polomljenog i nezaljepljivog.
Od života do smrti, dva puta u četiri godine.
Ima dana kad ne želim ni da se prisjetim i izgovorim a kamo li da snimim. Dana kad ne mogu da mislim a kamo li da pišem. Ima dana kad mrzim sve što trenutno jesam jer nisam ono što sam bila i htjela da budem a ovo sad mi sigurno nije bilo na listi prioriteta.
Odlaganje pričanja o svemu je odraz moje vlastite nemoći jer još uvijek nisam spremna da prihvatim da se desilo to što se desilo. Plaši me pomisao da možda nikad neću prihvatiti. Plaši me i pomisao da ću ostatak života provesti u strahu i da će moja nemoć da se sa tim suočim diktirati sve ostalo.
Lična karta kaže 21.06.1991, Banja Luka. Blizanac/Vaga. Promjenjivi gad u potrazi za pravdom. Petar Pan u Betmenovom odjelu.
Lična karta nema dodatak sa objašnjenjem za gada. Blog ima i blog ću da iskoristim. Ja ću da pišem jer stvarno nisam u stanju da snimim jer se slomim i od jedne jedine rečenice. Slome me vlastite misli i činjenica da život nije i više nikad neće biti kakav je bio. Do 25 sam živjela jedan a sad me čeka drugi.
Mislila sam da se nikad neću pretvoriti u jednu od onih osoba koja toliko priča o svojim stanjima i sranjima i da me bolest neće definisati kao ličnost ALI u tolikoj mjeri utiče na svakodnevnicu da mijenja i ličnost.
Toliko se dešava svega i puno da ni sama ne mogu da otpetljam pa mi je lakše da zapišem da ostane kao podsjetnik s vremena na vrijeme. Svako jutro sebi ponavljam da ja nisam bolest i stanje već da sam ista osoba pod malo izmjenjenim i otežanim okolnostima. I onda se opet slomim.
Prvu operaciju kičme sam imala 2010 godine; diskushernija na nivou L4-L5.
Drugu operaciju kičme sam imala 2017 godine; diskushernija na nivou L5-S1.
Prvu trombozu sam imala 2017.
Zlostavljanje u različitim oblicima od strane tadašnjeg partnera 2017.
Dijagnozu socijalne anksioznosti, agorafobije i blage depresije sam dobila 2018.
Drugu trombozu sam imala 2019.
Korona se desila 2020.
Preživjela sam jedan plućni infarkt i jednu opsežnu plućnu emboliju.
Trombofiliju sam dobila zbog greške doktora a antifosfolipidni sindrom kao autoimuna bolest je posljedica svega navedenog; imam krv koja je sklona zgrušnjavanju a u isto vrijeme ljepljenu za zidove vena. Ne reagujem na antikoagulante nove generacije već samo na jedan jedini lijek a čiju količinu određujem na osnovu vrijednosti INRa.
Ne mogu da ustabilim navedenu vrijednost kao većina drugih pacijenata pa se bodem, vadim krv i mjerim svakih 7-12 dana. Ne mogu da ustabilim dozu da bude ni svakih 20 i apsolutno svaki dan moram da pratim šta se dešava.
Ja sam Maja Memić, dipl. politikolog bez dana radnog iskustva u struci ali sa ŠEST godina radnog iskustva u marketingu; od volontera, preko pripravnika, asistenta, menadžera, koordinatora za veliku korporaciju pa do vlastitog biznisa.
Sestra nisam ali ćerka jesam; od oca Zlatka i majke Danijele.
Ja sam oficijelna blogerka regionalnih marketinških konferencija i muzičkih festivala u okruženju.
Ja sam TEDx govornica.
Članica Udruženja novinara i dobitnica UN WOMAN priznanja.
Blogerka i mikroinfluenser.
Ja sam sve navedeno i ovo je moja lična karta sa dodatkom. Lična karta koja mi daje apsolutno pravo i dozvolu da kukam svaki dan i proklinjem sudbinu ali to ne radim. Lična karta sa dodatkom da budem džangrizava barem jednom mjesečno bez da mi se prebaci što jesam. Ovo je moja dozvola da važem i da kažem da nisu svi problemi isti. Moj JMBG.