DISCLAIMER
Tekst piše osoba koja je preživjela pakao psihičkog nasilja od strane partnera u vezi koja je u očima svijeta izgledala bajkovito. Psihičko za koje je bilo pitanje kad će da preraste u fizičko.
___________________________________________________________________________
“JA to sebi nikad ne bih dozvolila. On čim bi jednom digao ruku na mene, ja bih mu je slomila!”
“Od budale uvijek ima veća budala, pokazali bi njemu drugi šta je to nasilje”
“Nije mene mama rodila da bi me budala maltretirala”
Koliko puta ste ovo čule od neke žene u društvu? Koliko puta ste rekle baš ovako, od riječi do riječi? Bezbroj.
Ja sam uvijek govorila kako nema šanse da se desi pa se desilo. Tiho, hinjski, samo se uvuklo u život i u jednom trenutku se “ja to sebi ne bih dozvolila” pretvorilo u sate i dane suza nakon svakog izlaska i obavezno pred spavanje.
On je uživao svaki put kad ja zaspim uplakana, a meni je dugo trebalo da to shvatim. Nizala se situacija na situaciju, sitnica na sitnicu, veliko na malo i obrnuto, a ja tonula sve dublje u blato. Moja porodica je UVIJEK i ZA SVE BILA UZ MENE, ali ja to nisam govorila. Nikom. Ni tati ni mami ni prijateljima. Nije me bilo sramota već nisam osjećala kao da je to nešto loše, a bilo je.
Progovoriti o devijantnom ponašanju nije lako. Lako je MISLITI da je to lako, ali nije. Nije i zahtijeva snagu.
E sad zamisli kad jedna žeana osvijesti sve to, shvati da se nalazi u situaciju koju sama ne može da riješi, prizna to svijetu i zatraži pomoć. A pomoći nema.
BOOOM.
Cijeli život nas uče da policija služi da kažnjava one koji rade nešto kako ne treba, a brane ove druge i onda toj istoj policiji zavapi da se plaši i treba pomoć, a ne dobije je.
Očigledno je da sama ne može, jer da može riješila bi. Treba pomoć. OČAJNIČKI treba pomoć jer se plaši; plaši se riječi, udaraca i strijepi da možda neće dočekati sutra.
Aldina nije dočekala.
I Aldina je pokušala kod onih od kojih očekujemo da nas zaštite kad drugi ne mogu, a ipak nisu. Aldina, Nizama, Marica ili Slavica, nije više ni bitno. Bitno je da su vapaji onih koji se plaše zanemarani HILJADU I JEDNOM.
Našli smo se u situaciji kad nečije devijantno ponašanje eskalira mi krivimo sebe i pitamo se “A ZAŠTO BAŠ JA?” Žrtve se postavljaju na stub srama jer OTKUD TI BOŽE PRAVO I DA POMISLIŠ DRUGAČIJE OD ONOG ŠTO TI JE NEKO REKAO DA TREBAŠ.
OTKUD TEBI PRAVO DA SI GLADNA AKO SAM TI JA REKAO DA NISI pa ti pomisliš da nisi gladna. I onda kad ne jedeš on opet pita ZAŠTO NE JEDEŠ? JESI LI POREMEĆENA? HOĆEŠ DA SE RAZBOLIŠ? UMREŠ? Pa dobiješ i za to batine. Svaki dan. Dobiješ i kad jesi i kad nisi, kad možeš i ne možeš. Voliš i ne voliš. Dobiješ batine jer s druge strane imaš uvijek i svim nezadovoljnog manijaka.
NIKAD NISI DOVOLJNO DOBRA ma šta uradila i kako se ponašala jer su takvi likovi začeti u okruženju gdje su dobri jedino sami sebi.
NE POSTOJI NITI JEDNA JEDINA STVAR NA OVOM SVIJETU koju si uradila, a zbog koje neko drugi ima pravo da ti uskrati život. Neka Sud kažnjava na ovom, a Bog će na onom svijetu, ALI NEKO NEKOG NE SMIJE DA LIŠI ŽIVOTA jer mu je došlo, onako.
Životinje su životinje pa od divljih pitome zaziru.
Desilo se ubistvo. Još jedno. Ovo je isto imalo publiku, samo se nije prenosilo na društvenim mrežama. Želim da vjerujem da se publika u tom trenutku plašila, a ne željno iščekivala nastavak serije. Želim da vjerujem da je publika bila samoživa i da su čuvali sebe, ali negdje duboko u sebi ipak znam da to nije tako već da je publika željela da gleda.
Na kraju dana, nije zadatak jedne majke sa djetetom u ruci da prilazi naoružanom muškarcu i brani, ali postoje oni čiji jeste. Postoje oni koji su svjesno zakoračili da budu organ javnog reda i mira. Oni koji su znali da će se takve situacije kad-tad desiti.
Zakazali su (i zakazuju) oni koji ne bi trebali. Znali su u šta idu i kojim poslom se bave.
I zakazali.
Izvini Aldina. Da sam bila publika sigurno ne bih krenula na naoružanog muškarca da te branim već se obratila za pomoć onima čiji je zadatak da nas štite jer su me tako (na)učili da treba.
A pomoći nema…
