Ja sam (pre)često ona u društvu koja zadnja skonta foru pa se smije naknadno a često mi promakne i ono što je drugima očigledno. Često dobijem i komentar da sam Sheldon Cooper iako ne znam zašto budući da je on u seriji predstavljen kao genijalac pa ako me neko tako vidi – woow, hvala hvala.
Kad smo već kod Sheldona proteklih nekoliko dana živim onu epizodu kad on zapne u istraživanju pa traži što jednostavnije poslove i bavi se svim i svačim samo da ga opet “okine” da krene raditi i razmišljati. Eh, tako i ja sa kreativom. Već nekoliko dana me ne ide pa ne ide i sve što uradim mi nije dovoljno dobro jer eto, nije. Nema veze što drugi kažu da valja, ako meni ne sjeda onda to nije to i zaista imam neki kreativni zastoj koji nikako ne znam kako da pokrenem.
Isključiti (raz)um ne ide, probala sam. Odnosno, nije da ne ide već ne znam kako se to radi a treba mi neki mini reset, samo da očistim sistem pa krenem sve ispočetka.
Idejno sam rastrgana između “ostavi to tako jer su svi oko tebe zadovoljni” i “pretumbaj pa ispočetka jer tebi ne odgovara” i mislim da ću zbog te borbe u glavi završiti u ludačkoj košulji.
Ima dana kad sve ide kako treba i po planu a ima i onih kad me na tašte neko iznervira pa nemam napretka narednih sedam. Ovih dana neimanje napretka je baš potrajalo i sve što tražim od univerzuma je da me zvekne ciglom i vrati onaj motorić u kom radim što radim jer volim a ne što moram.
Nije da nemam strahova, naprotiv, satkana sam od istih ali se trudim hendlati nekako ali jedan me prati već neko vrijeme; šta ako uspije(m)? Ne znam kako vi ali meni se lakše nositi sa neuspjehom i porazom nego sa uspjehom i apsolutno uvijek ostanem zatečena kad se to desi. Ne da ne želim i da nije lijepo dobiti priznanje (a i pare) za nešto što radiš iz ljubavi ali me taj osjećaj duže jede negoli kad nešto ne uspijem.
Ne znam kad sam tačno upala u to živo blato gdje predložim, odradim, dobijem pohvalu i onda dođem kući, zapalim i razmišljam “MA ČEMU POHVALA, PA ZAR SE TO NE PODRAZUMIJA?”
Čudna sam biljka, što bi rekla moja drugarica “pupoljak mesožderke” – meni i kritika i pohvala izazivaju jednak osjećaj. Možda čak malo bolje reagujem kad neko kaže da nešto nije dobro nego kad kaže da jeste. Kritika me tjera da popravljam i (na)učim a pohvala me ubaci u postelju danima da vrtim “da li je to za pohvalu ili za podrazumijevanje”.
A onda u isto vrijeme mrzim biti podrazumijevana. Bipolarnost on it's finest level, reklo bi se.
Mrgud sam pa onda to pokušavam furati na fotografijama a i sama znam da niti ide, niti dobro izgleda(m).
Ali eto, ja ću izabrati ono što volim u glavi bez obzira šta neko rekao pa se ispostavi da samo malo osmijeha popravi i moj a i dan drugim ljudima.
Da, ko bi rek'o, nekad jednostavno trebate nasmijati druge ljude pa se svi zajedno osjećate bolje.
duks/haljina – ZARA
‘čale – Ebay
Ph by Natalija Gamberger