Roj pčela u glavi a pred očima titra kursor već 20 minuta…
Napisala bih nešto a ne znam šta. Ne znam kako. Ne znam odakle da krenem.
Mislila sam da je prošlo, da više neće da boli i da sam zaslužila da me ne boli. Mislila sam da sam zaslužila da se ujutro probudim kao svaka druga dvadesetpetogodišnjakinja…
Pogrešno sam mislila, agonija operacijom kičme nije završila – tek je počela!
Sinoć sam sanjala kako spavam u svom krevetu a opet sam se probudila u bolničkom.
19 dana i 18 noći sve što nosim je pidžama a sve što vidim su bijeli bolnički zidovi i komad bihaćkog neba kroz prozor.
Vazduha ima kad neko taj prozor malo otvori.
Lažem – disala sam punim plućima vani dva puta u ovih 19 dana; prvi put kad su me vozili u drugu zgradu na CT da potvrde dva tromba u plućima i masovnu emboliju a drugi put nekidan, na RTG, da kažu kako i dalje nije dobro.
Zastajem sa tipkanjem, steže mi se nešto u grlu a neću da plačem. Neću pa neću! Slomiću tastaturu ali neću plakati, pa ne mogu više, nije fer. Život nije fer. Sve ovo nije fer.
Čuj plućna embolija, šta vam je to? Otkud to meni? Je l’ to kao upala pluća? Mogu li tablete?
Još uvijek ne znam šta je tromb, otkud mi? Što će mi? Šta je plućni infarkt? Kako to misliš od tog se umire? Kako misliš mogla sam da umrem i da sam životno ugrožena? Ko su ovi ljudi i šta hoće od mene, šta pričaju? Pa to je upala, može da se riješi antibioticima.
Neću da budem bolesna i da umirem kad to nije ništa, ja sam nekidan izašla iz bolnice, operisali mi kičmu, dobro sam, prošlo je sve, ne treba više da boli. Ikad. Išta.
Još uvijek ne znam šta je tromb i otkud mi, ja samo znam kako boli. Znam da od njega ne može da se diše, hvata za vrat i davi i bode nožem u rebra. Onda zuji i bruji i štipa pa opet bode pa čupa pa davi…
Još uvijek ne znam šta je tromb ali znam da više ne želim da ga imam. Ne želim da me boli i ne mogu da me boli.
19 dana i 18 noći sam u bolnici u Bihaću. Nema vene iz koje krv nije vađena i nema dana a da nisam pomislila A ZAŠTO JA I ZAŠTO BAŠ MENI? Gdje sam pogriješila? Prema kome? Jesam prema Bogu, ljudima? Je l’ karma? Je l’ zna neko odgovor na bilo koje pitanje???
Ako jesam prema nekom, jesam li sad vratila dug i odslužila kaznu? Kad ću?
Dan je OK, danju se može. Dolaze, prolaze, pišu, zovu, pitaju ali noć boli. Boli u glavi jer se pitanja množe a niko ne odgovara na njih. Dani prolaze a ništa se ne dešava. Ja nepomično ležim u bijelom bolničkom krevetu. Mama mi je do prije par dana prala zube i češljala kosu. Mama me hranila u krevetu i oblačila. Moja mama od 1,65m MENE klipaču od 25 godina svaki dan presvlači i još uvijek češlja. Svaki dan 120km u jednom pravcu, od Sanskog Mosta do Bihaća da me vide, nahrane i presvuku i vrate se nazad kući. Tu noć kad sam ostala u bolnici vidjela sam sav strah ovog svijeta u dva para očiju – maminim i tatinim. Vidjela sam nešto što ne želim da iko na svijetu vidi i doživi.
Još uvijek ne znam šta je tromb ali znam da više ne želim da ga imam. Ne želim da me boli i ne mogu da me boli.
Kroz moj život je prošlo mnogo ljudi, neke sam voljela i neki su me voljeli. Kad god je bilo teško, uvijek su me razočarali oni u koje vjerujem a oduševili oni koje nisam ni doživljavala. Nisam heroj, samo sam imala malo više sreće i neko gore me čuva. Nisam heroj jer nisam izdržala a da ne zaplačem do kraja ovog teksta.
Znate li ko su pravi heroji? Moja Danijela i moj Zlatko. Dva najveća heroja, dva para očiju koja su izdržala da im neko kaže da dijete možda može da im umre, eto tu, sad. Oni su heroji a ja samo imam sreće što su mi oni roditelji i što me neko gore ipak pazi.
Još uvijek ne znam šta je tromb ali znam da više ne želim da ga imam. Ne želim da me boli i ne mogu da me boli.
Neću umirati i neću više dramiti, obećala sam a ja obećanja uvijek ispunjavam.
P.S. Posebno i veliko hvala Izeti, maloj osobici koja je prekratila one tuzlanske dane i koja me, zajedno sa mamom i tatom podigla prvi put na noge poslije operacije kičme, neke se stvari jednostavno ne mogu zaboraviti.
Hvala i ostalima, naročito onim koji vise sa mnom na telefonu 24/7 i koji jednostavno ne dopuštaju da otegnem. Cijenim i cijeniću još više zdravlje, život i takve ljude a cijenite i vi – SVI! Cijenite ono što vam Bog dao i OBAVEZNO volite one koji vas vole, ne uzimajte ljude zdravo za gotovo. Manje pričajte, više radite, manje šupljiranja a više stvarnih emocija i dokazivanja. Ko hoće nađe način, ko neće nađe izgovor… Kod mene još uvijek pada kiša ali kontam ugrijaće uskoro… Stvarno, imam obećanja koja se moraju ispuniti i radne zadatke koji se moraju završavati!
Discussion about this post