Ima li uopšte potrebe da kažem DVIJE I DVADESETA GODINO, NISI BILA DOBRA, NAPUSTI KUĆU VELIKOG BRATA ili smo taj dio već svi nekako apsolvirali?
Mislim da da.
Ja ću ove, kao i proteklih godina iskoristiti ovaj mali dio interneta pa da sumiram proteklu godinu; mjesec po mjesec, fotografiju po fotografiju i da nekako pokušam izdvojiti šta je to sve bilo, dobro ili loše i da kalendarski stavim tačku na još jednu godinu, zajedno sa vama.
Početak godine i nije izgledao baš toliko loše, naprotiv. NAPOKON sam prodisala prestavši raditi u korporativnom okruženju. Ne, ne guše mene korporacije i nemam problem sa ljudima, radom i atmosferom ali imam problem kad su ljudi bezosjećajna govna i kad siju otrov na sve strane.
Da, upravo takva atmosfera je bila dok sam radila za FOREO jer kako drugačije da opišem situaciju i ponašanje ljudi koji te gledaju kao čudaka zato jer si bolestan?
Kako biste vi gledali nekog ko vas pogleda u oči i kaže “mi ne možemo da ti produžimo ugovor jer je tvoja bolest neizvjesna i nepredvidiva” ?
OK, važi, moja bolest i stanje jesu neizvjesni i nepredvidivi ali ja ih sebi nisam birala kao što niko na ovom svijetu ne bira da bude bolestan.
Neproduženje ugovora u tako otrovnoj sredini je bilo oslobađajuće, posebno za psihu. Bilo je oslobađajuće i prestati raditi u kolektivu gdje se sastavlja PPrezentacija o korištenju kafe aparata koji ima dva tri dugmeta i isto toliko funkcija šalje da jer… Ništa, zaustaviću se, svakako sam već dovoljno napisala.
OSLOBAĐAJUĆE.
OSLOBAĐAJUĆE je značilo i da sam napokon odlučila da se malo aktivnije bavim sobom, ljudima oko sebe, izlazim, družim se i ne izbjegavam događaje na koje me pozivaju. Jedan od takvih je bio i Izbor za muškarca godine na kom sam nosila dizajnersku haljinu i štikle, srela ljude i nisam od istih zazirala.
Da, bilo je zaista lijepo i oslobađujuće.
I februar je bio dobar, nije ni slutio šta će se dalje dešavati. Jeste bila ta neka Korona za koju smo svi mislili da neće nama. Mi UVIJEK mislimo da nešto loše neće nama.
U februaru sam počela da pronalazim vrijeme za sebe, da me ne grize savjest ako odspavam malo i potrošim malo više, na sebe. NIŠTA nije govorilo da će se godina baš tolilo sunovratiti.
U februaru sam počela da pronalazim sebe a pronalaskom sebe i savršen stan u centru Sarajeva. Bio je savršen na svaki mogući način, od lokacije, cijene, pozicije, rasporeda… SVE, SVE je bilo kako sam zamišljala i kako treba.
Da, još jedna selidba, treća samo u tom gradu ali sam zaista mislila da će biti na duži vremenski period jer sam sredila baš onako kako mi odgovara i željela da (po)traje.
Nije…
U martu je počelo da se kuva sa i oko te Korone.
Ono malo što se moglo i dok se moglo se eventiralo; s događaja na događaj.
Ne znam zašto ali sam skinula ekstenzije “da mi kosa odmori” i to je bukvalno bilo najgorih 5 dana mog života.
Vratilla sam ekstenzije na glavu, nastavila da hodam, vozarim se i obilazim. Malo eventi, malo bolnice.
Početkom marta sam NAPOKON upoznala doktora svog života; ne, ne na taj način na koji biste pomislile već divnog kardiovaskularnog hirurga na VMA u Beogradu. Prvi u protekle tri godine koji mi je otvoreno i direktno sve “sručio” na glavu onako kako jeste, bez imalo uljepšavanja. Nisam bila sigurna da li da ga zagrlim i poljubim od sreće što je rekao sve kako jeste i nije davao lažnu nadu ili da se rasplačem i raspadnem od tuge i muke što je tako. Izabrala sam da mu se dostojanstveno zahvalim i poželim da se što prije vidimo, bez ijedne puštene suze.
Našla sam doktora svog života.
Što se hodalo, hodalo se. Stigla Korona odavno, stiglo zaključavanje a za mene je to značilo OPET selidbu;ovaj put iz Sarajeva u Sanski Most jer nisam imala mnijedan dobar razlog zašto da sjedim zaključana u stanu u Sarajevu, plaćam kiriju i režije ako već mogu da sjedim u Sanskom Mostu i barem skratim troškove jer u tom trenutku niko nije znao šta će biti.
Tako je i bilo, ajde Slavice sve opet spakuj a taman si sredila, ubaci u auto i vrni se u Sanski Most. A onda u Sanskom Mostu opet sređuj i prilagođavaj.
Selidbe su lagano počele da smaraju.
Većina aprila i maja je provedena u kuvanju, jedenju, ležanju, učenju i nekretanju. Opet sam u aprilu skinula ekstenzije i Bog me ubio ako znam zašto to radim kad se sa dugom kosom osjećam najbolje.
Ko o čemu i po čemu, ja o doktorima i po ambulantama i klinikama. Korona stanje mi nikako nije išlo na ruku budući da su svi zanemarani ako je nisu imali. I dalje sam bila stacionirana u Sanskom Mostu i počelo je da predstavlja ogroman problem, psihički prije svega. Dodajmo na to i da mi se bližio rođendan, počela da pere kriza tridesetih i samo sam vrtila po glavi kako, kakav i koliki belaj napraviti. Sebi prvenstveno.
I dalje bez ekstenzija i sa idejom o transformaciji, prvenstveno kozmetičkoj pa sam došla na ideju kako bi bilo sjajno da se ofarbam u nešto svjetlije, da malo skratim kosu da malo ovako da malo onako.
Te ideje nikad ne prođu dobro. Prođu jer imam sjajnu frizerku koja svoj dio posla uvijek odradi savršeno ali ne prođe jer se godinama unazad pokazalo da svjetla i kratka kosa nije za mene i da jednostavno trebam odustati od te ideje.
Nekima je iz mjeseca u mjesec, bez obzira na Koronu išlo bolje i bolje a meni sve gore i gore. Imala sam milioon i jednu ideju, ljude koji su željeli sve da podrže i koji su podržavali, potpirivali i pomagali ali ja jednostavno nisam mogla. Nedostajalo mi je vrijeme, resursi, volja. Sve je imalo smisla a ništa nije. Nisam voljela Sarajevo a nedostajalo mi je, otišla sam iz Banjaluke a nedostajala mi je… Svašta nešto.
Svaka moja ideja je nailazila na odobrenje i prihvatanje okoline samo JA nisam bila spremna na realizaciju.
Nisam bila spremna na realizaciju ne zato što sam sumnjala u to da su ideje dobre već što su me plašile da bi moglo da uspije mnogo više, jače i drugačije od onog čemu sam se nadala i da na to nisam spremna.
Unutarnji kompleksi i strah koji se uvukao u kosti, izgubljeno povjerenje i sumnja u sve i svakog su uzeli danak i ja jednostavno nisam bila spremna da sam “neko” i da “nešto znam” a u isto vrijeme nisam dozvoljavala ni da mi se neko na bilo koji način približi i barem pokuša pomoć.
Period ljeta je više nego ikad obilježio strah i nepovjerenje prema svemu. Imala sam tako dobre ideje i tako sjajnu podršku a stavila sam ogromnu pauzu i odložila.
U junu mi je bio i rođendan koji sam super dobro zamislila a onda opet od većine odustala. Ne postoje slučajnosti i ispostavilo se da su moji strahovi, kompleksi i nepovjerenje DONEKLE dobro došli i da je zaista istina ona strpljen-spašen.
Uništila sam kosu. Uzela sam joj dušu. Udebljala sam se kao nikad za 30 godina života. Počela sam da slušam tuđe savjete kao nikad prije a osjećala se i izgledala samo gore i gore. Ništa nije bilo po mojoj volji i nezadovoljstvo je bilo očigledno.
Nisam se ni trudila, u jednom trenutku sam počela da dižem ruke od svega i prepuštam se nekim glupim životnim tokovima. A to nisam ja. Ja nisam Slavica, filadendron i LCD. Ja nisam neko kome kad kažeš da sjedne zaista sjedne a počela sam tako da se ponašam. Odustajala sam, što je najgore, od sebe.
Tjerala sam samu sebe da poslušam druge ljude a nije išlo i nije mi bilo dobro. Od najbanalnije situacije da promjenim stil oblačenja i nosim boje a ne samo crno. A to nisam ja. Pokušala sam, napuštala sam zonu komfora, trudila se da poslušam druge ljude i savjete a i sata u sat, iz dana u dana, mjeseca u mjesec je bilo samo gore i gore. Što sam se više trudila poslušati neki savjet, tim mi je cijelo biće vrištalo i bivalo nezadovoljno.
TO.NISAM. JA.
Za 30 godina života sam naučila da, ako ne znam šta hoću onda barem znam šta neću. Nisam htjela da mijenjam stvari i situacije gdje se osjećam dobro i ugodno ali sam im davala šansu. Nije išlo.
TO. NISAM. JA.
Da nisam ja dokazuje i niz nekih novih simptoma i bolesti koje su počele da se pojavljuju i koje su bile dokaz da mi smeta sve to što se nameće da je “dobro i bolje”.
Preseliću se. Opet. Napustiću Sanski Most i otići u Banjaluku.
Nemam “stalan i siguran posao”.
Nemam redovnu platu koju mi svaki mjesec neko isporuči.
Nemam Ugovore koji mi garantuju da ću narednih godinu ili dvije u njima uživati.
Imam neke klijente i projekte, od danas do sutra. Imam ideje. Nešto ušteđevine. Imam pritisak od buđenja do spavanja i pitanje “šta će biti sutra”. Imam kiriju, režije, troškove života i obaveze prema drugima. Imam svašta nešto na i u glavi ali sam spakovala stvari i iz koliko toliko “stabilnog” okruženja došla u nestabilno i u malu baru punu krokodila.
Neke stvari u Banjaluci nisu završene, nisam ih poravnala i nisam se pomirila sama sa sobom. Zanemarila sa m sve NEMOJ savjete jer sve što uradim sama, za to snosim i odgovornost. Sve što mi se obije o glavu mogu samo da okrivim sebe i nemam pravo nekog drugog.
Ili pukovnik ili pokojnik.
Miloša i Tjašu sam upoznala u Crnoj Gori kad sam bila oficijelni Spark.me bloger.
Sa Milošem i Tjašom se od tad “družim”. Miloš, Tjaša, Jovana, Vladimir, Minja i ostatak crnogorske ekipe su zaista bili moj SPARK. Trebalo je da se družimo i prije u 2020; na SPARKu, da budem govornica na TEDu… Trebalo je svašta a nije. Hvala univerzume, hvala Korono, hvala šišmišu.
U septembru sam bila u Crnoj Gori i jedina svjetla tačka te posjete jesu Miloš i Tjaša jer sve ovo što sam vam pisala i napisala DO septembra mi se OPET obilo o glavu; opet je na naplatu došlo spuštanje podignutih zidova, opet je na isti način iskorištena otvorenost i pokušaj poštenja kad je u pitanju posao.
Opet me klepnulo po glavi ali ovaj put malo drugačije; ovaj put me klepnulo tako što TUĐI kompleksi i neznanje nisu mogli da podnesu znanje. NAPOKON sam postala svjesna da ljudi lažu kad kažu da da žele istinu i da mogu da je podnesu.
Imala sam priliku da u septembru pojedem ljude i da ih sa nivoa umišljenosti da su Bogovi vratim tamo gdje im je mjesto. Imala sam priliku da kažem ĆAO I ZDRAVO jer znam da radim to što radim bolje i da odigram na kartu “ko prije djevojci, njegova djevojka”.
U septembru sam vratila ekstenzije i crnu boju. U oktobru se to već pokazalo kao ispravan potez jer sam počela da se vraćam sebi i svom. Počela sam sa onim što ZAISTA volim i pokazalo se da je to jedini ispravan način.
U oktobru nije bilo isforsiranog smijeha, anksioznih napada i depresivnih epizoda. Jeste ali ni blizu koliko u maju, junu i julu. U oktobru sam shvatila da je život jebeno komplikovan i težak, da i kad znaš ne znaš i ne možeš da planiraš.
U oktobru sam počela da spavam mirnije i da me ne grize savjest jer nisam ustala u 6h. Prestala je da me grize savjest i ako nešto ne uradim jer najgore što može da se desi je – šta?
Ništa.
Oktobar je počeo da me smiruje, stabilizuje i da kristalizuje malo više šta je to i što hoću i što neću.
Rješila sam se kukača i onih što vječito nabrajaju samo kako je loše a ništa po tom pitanju ne poduzimaju. Ako ćete iskreno, rješila sam se i ljudi koji su sprdili po 30 i kusur godina a koji uzimaju od tate 10KM da imaju za kafu dok i dalje rade jedno veliko ništa da poprave situaciju.
Čini mi se da je oktobar bio jedna velika prekretnica.
Jeste, oktobar je bio jedna velika prekretica u životu. Sve ideje od juna su ostale i tinjale, pomjerale se ALI iz pravih razloga. Sad više nije u pitanju strah jer sam počela da se borim sa njim. Sa kosom i crnom bojom sam se vratila u svoju zonu komfora ali sam počela da je napuštam na nekim drugim poljima, borim se i suočavam.
Sad sve one ideje od juna sam počela da slažem hladnije glave, strogo profesionalno i promišljeno.
Ja se bavim savjetovanjem drugih ljudi, ja im razvijam posao i imam čiste, jasne dokaze i činjenice koje pokazuju da to radim OK.
Počela sam savjete za druge da primjenjujem na sebi i upalilo je. Naravno.
Oktobar je bio jedna velika prekretnica da sam napokon shvatila koliko je važno da vjerujem u samu sebe i da jednostavno guram sve do tačke propadanja. Kad i ako propadne, okriviću sebe i nemam pravo to prebaciti na nekog.
Oktobar je bio uvod u sjajan novembar jer sam se rješila JOŠ energetskih vampira koji su me uništavali i posvetila se onima koji su do sad milion puta dokazali i pokazali da mi misle dobro. POKAZALI a ne samo palamudili.
U decembru je došlo preispitivanje; najveće nakon onog po završetku Gimnazije.
U decembru je sve duplo iz moje natalne karte proradilo i sve je vagalo; dobro i loše, bolje, najbolje. Koga vratiti u život, koga potpuno odbaciti iako će leukociti da me zabole. Da li je svw što radim ispravno, ko ima koristi a ko nema, imamo li svi, hoću li povrijediti nekog.
Ohhh kako je samo psihički bio težak decembar i koliko je samo iksića udareno a puteva otvoreno. Koliko je samo bilo neprospavanih noći i razmišljanja; o sebi i svemu, o drugima a najviše o tom kako postići balans u očuvanje sebe i svog a da ne povrijedim nekog drugog. Iako sam potpuno sigurno da većina ljudi koja je mene povrijedila nije tsako razmišljala, ja ipak jesam.
Plašim se da će neko nekad u životu da pusti suxu zbog mene, bez obzira na to koliko sam ih ja ispustila zbog drugih.
Decembar je bio jedno veliko sabiranje, oduzimanje, podvlačenje crte i razmišljanje da li sam ista ona Maja od januara, ona koja želi da bude ili pukovnik ili pokojnik.
JESAM.
Ta sam.
Ja sam TA Maja, iz januara a ne ona iz jula koja je dozvoljavala da je nose i vode tuđi savjeti samo da pokaže otvorenost i spremnost na promjene.
Ja sam Maja koja NAPOKON smije glasno da kaže da nešto zna i vrijedi. Do sad sam bila Maja koja je svjesno stajala i snosila svaku odgovornost za TUĐE GREŠKE I NEZNANJE i nisam se plašila a sad sam Maja koja više neće da odgovara za TUĐE GREŠKE već samo i isključivo za svoje.
Kad pogriješiš zbog svoje odluke, onda sebi prebacuješ i nemaš pravo kriviti nekog drugog.
Ne krivite druge za ono što sami skrojite.
Hvala 2017 i 2018 što su mi pokazale da život može biti lijep.
Hvala 2018 i 2019 što su mi pokazale da život može biti govno a da se ipak nekako stane sa njim na crtu.
Hvala 2020 što mi je pokazala da je život nepredvidiv(n)o sranje ali da se opet i ipak može sa njim na crtu.