S jedne strane volim rođendane i ono što predstavljaju. S druge strane kad saberem koliko sam ove godine napunila, malo me stegne u grlu i prsima.
S jedne strane uvijek (na)pravim neki cirkus koji (po)traje cijeli mjesec. Kupujem, kupuju, poklanjam, poklanjaju. S druge strane se opet sjetim da je vrijeme zaista nezaustavljivo; sve do 25 je nekako išlo polako i onda odjednom 29.
HUH!
Otkud meni 29 godina? Kad se to desilo? Kako? Čini mi se da između 25 i 30 nema godina za godinom već samo nekako “preskočiš”.
Da, da, sad će svi ovi koji su stariji od mene reći da 29 “i nisu neke godine” kao što i nisu kad život ide normalnim tokom ali kad ide onako kako je meni išao protekle 3-4 godine onda ti 29 dođe kao 59.
Tamo nekad prije 4-5 godina kad su blogovi i bloganje bili relativno nepoznata pojava kod nas, bila je fora i hajp oko tog da pišemo i sastavljamo neke liste želja; te šta bismo kupile, šta bismo voljele da nam se kupi, šta bismo tamo, šta bismo ovamo… I ja sam godinama imala listu želja koja se uvijek svodila na materijalne stvari.
A onda sam se razboljela i shvatila da je jedina stavka na listi želja proteklih godina ista; želim vratiti vrijeme unazad na onaj period kad sam bila zdrava. Samo to. Ne želim taj život od 25, ovaj sad je skroz OK ali želim to stanje kad sam bila zdrava i mogla da radim apsolutno sve što mi padne na pamet.
Mogla tad kao što ne mogu sad.
Nemam jedan već 101 rođendan; onaj pravi, 21.06 kad je mama Danijela sebi rodila problem do kraja života; vječno “negdje nešto bolesna”.
Imam i kobni 28.02 kad sam u sred kuće preživjela plućni infarkt.
Imam i 08.03 kad su na CTu ustanovili opsežnu plućnu emboliju i rekli da su mi šanse za preživljavanje minimalne.
Imam i 26.04 kad sam dokazala da je preživljivo.
Imam i 30.08 kad mi se desila nova tromboza a doktori me poslali kući i pustili da se sa istom sama (iz)borim pa ja opet za dlaku izbjegla smrt.
Imam tih “rođendana”, manjih i većih, važnijih i nevažnijih. Imam taman toliko da svaki dan trebam slaviti život. Dva puta sam se izborila i najiskrenije se nadam da neću morati da se dokazujem univerzumu TREĆOM SREĆOM. Kakve sam čudne, preživjela bih opet i dobila neko novo stanje, da ne kažem sranje s kojim se treba nastaviti boriti…
Stavke na listi želja se ne mijenjaju, samo ih iz godine u godinu prilagođavam. Stvari i život više nikad neće biti kao što su bili i ja nikad neću biti zdrava kao prije. Postala sam svjesna da više nema “da budem zdrava” već “da mi ne bude toliko teško”
Kad saberem, oduzmem, podijelim i pomnožim sve što se desilo i dešava, premalo kukam. Ne kukam jer sam shvatila da to nije rješenje i da neće pomoći a onda opet zato što ne kukam i ne doživaljava me se ozbiljno.
“Nikad se ne bi reklo da si bolesna” je jedan od najčešćih komentara drugih ljudi…Ne bi, znam.
Jesam, bolesna sam ali se svojski trudim ne dopustiti da mi bolest diktira život iako to iz dana u dan postaje sve teže i teže a ja mislila da će biti lakše… Ima dana kad mi dođe da od svega dignem ruke i dopustim da sve bolesti i stanja preuzmu kontrolu. Ima dana kad mi dođe da odustanem. Ima dana kad stvarno i (odu)stanem, jednostavno potonem i prepustim se lošim, crnim mislima.
Ima dana kad ne vidim smisao. Ima i kad vidim; ti su većinski.
Nikad nisam, ne krijem i neću kriti. Nikad me neće biti “sramota” vlastitog stanja i bolesti kakva god ona bila; autoimuna zvana antifosfolipidni sindrom? Može. Trombofilija? I to imam. Usporen rad štitne? Ajde, podnijeću. Agorafobija, anksioznost, depresija? DA!
Ma koliko ja željela i mislila da ne živim u zatucanoj sredini koja stigmatizuje apsolutno sve što se ne uklapa u “normalu”, svakodnevne situacije i dešavanja me ubijeđuju u suprotno. Ja se na takve stvari ne obazirem jer znam koliko je važno biti sebi važan ali u isto vrijeme znam kako je teško drugim ljudima koje srećem a koji se, osim tog što se bore sa svojim boljkama bore i sa tim šta će neko da kaže.
Nije i nikad me neće biti sramota.
Nije i nikad mi neće biti problem da pričam šta se desilo, dešava i šta će se dešavati.
Nije i nikad mi neće biti važno da li neka Slavica, Munevera, Osman, Pero ili Stanoje misle kako ne bih trebala da pričam o bolesti jer “ćuti, što neko mora da zna?”
MORA.
Eto, mora. Ne samo neko već svi. Hoću da apsolutno svi znaju šta to znači svaki dan se probuditi sa strijepnjom šta će se desiti; hoće li danas da me boli jedna ili obe noge? Hoće li dan proći bez bolova ili ću poželjeti već u 12h da sebi obe odgrizem jer se sva bol i težina ovog svijeta slila u tih par trombova?
Hoće li ti “stvrdnuti i zalijepljeni” trombovi ostati tu kao što kažu da hoće ili će se pokrenuti? Stvoriti novi? Začepiti nešto u plućima ili krenuti dalje? Trebaju li mi te kompresivne čarape, kakvo će biti vrijeme, šta da obučem, obujem ujutro a da budem sigurna da neću morati da skinem do kraja dana jer sam otekla od glave do pete?
Milion ZAŠTO, KAKO i HOĆE LI a jako malo odgovora.
21.06 sam dočekala DVAESDEVETI ROĐENDAN. Trudila sam se da sve izgleda normalno, da se ne žalim i da budem glavni motivator drugim ljudima kad krenu o problemima.
21.06 sam dočekala DVAESDEVETI ROĐENDAN, skroz neki bezvezni broj i ma koliko me to “žuljalo” ja se radujem i sljedećem.
Tridesetom, četrdesetom, pedesetom… Želim ih dočekati i obilježiti. Žuljaju me godine, puca kriza, primjetim da ne mogu kao što sam mogla ali nemam u planu odustajanje; ne odustajem od rođendana, potrage “za lijekom”, potrage za tretmanom, procesom ili nečim trećim što će mi olakšati svaku narednu godinu koja dolazi.
Ne planiram odustati od sebe.
Srećan mi rođendan. DVAESDEVETI!
Discussion about this post