Ne bih stvarno da tražim izgovore i izmišljam opravdanja ali vjerujte mi, planete su toliko loše aspektovane da moraš biti u potpunom odsustvu svijesti da negiraš njihov uticaj na sve što se dešava.
Prije par dana sam jednoj drugarici, izrazitom skeptiku kad je astrologija u pitanju postavila jedno jako jednostavno pitanje – “ako Mjesec utiče na plimu i oseku, šta misliš šta može da (u)radi ljudima?”.
Šah mat.
Ne sjećam se da sam ikad ikog pokušala nagovoriti i ubijediti da u nešto vjeruje, to je luđi i teži posao od Sizifovog. Odustala sam čak i od objašnjavanja da svako ima pravo da voli i vjeruje u nešto svoje, da je OK da komentarišeš da ti se nešto ne sviđa ali da nije OK da nešto namećeš.
Odustala sam od nametanja.
Odustala sam od loženja na ignorisanje.
Odustala sam od suludih borbi sa drugim ljudima.
Ostaje samo ona sama sa sobom. Najteža.
Ili kao što bi genijalni Hesse rekao: “…u njemu čovjek i vuk nisu išli uporedo, još manje su pomagali jedan drugom već su bili u stalnom smrtnom neprijateljstvu, i jedan je živio samo da bi onom drugom nanio bol, a kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj duši mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako ima svoj udes, i ničiji nije lak.”
Kao što to najčešće i biva, tekstovi na ovom blogu ne prate fotografije. Jer, da prate ovdje bi sad bila tri rečenice u fazonu “drage moje, i besposlen pop koze krsti po selu pa tako i ja malo gazim ladan Vrbas poslije kiše hehehe”. Al'ne, ja ću ipak da se bavim dubiozama jer su upravo one inspiracija za ovakve stvari. Nije dokonost i dosada, vjerujte mi. Nedjelja kad smo fotkali ovo je bila toliko nabijena obavezama da ne znam i kako sam sve stigla. Ali jesam.
Što? ZATO.
Zato što hoću. I mogu. I moram.
Ne volim moranje osim kad ga sama sebi nametnem, svako drugo neslavno završi.
I ovaj, kao nebrojeno puta do sad, za fotografije zadužen Nikola Zajc