Dugo nisam mogla da pišem jer riječi nisu htjele da postanu rečenice. Nisam bila u stanju ni da progovorim ni razgovorim, a mrzim letargična stanja koja su uvijek najava nekog

Maj 2010 godine, matursko veče. Frizure, haljine, visoke potpetice… Ja do ponoći na štiklama, izuvam se i ostavljam na stranu jer “opet me nešto leđa bole”. Jun, sve je završeno,

Žao mi je Mahire… Žao mi je tebe, sebe. Žao mi je ako si bio drugačiji od većine, a nisu te shvatali. Nisi se ti ubio, nama su ruke krvave.