Nekad me istorija smara i umara jer ne volim brojeve i statistku, kruto učenje činjenica iako znam da su bitne.
Volim sve što ima ono nešto i što ima dušu. Ono nešto za mene, da je meni tako jer ne možemo svi imati isti osjećaj za i prema svemu. Volim priče u koje čovjek utka dio sebe.
Sličneobjave
Volim da slušam ljude koji znaju da pričaju i drže pažnju.
Svako mjesto ima neku svoju posebnu priču i nekog da vam je ispriča.
Svako mjesto ima ono nešto i nekog.
Takav je i Mrkonjić.
O tom šta sve možete i trebate vidjeti u Mrkonjiću u nekom od narednih tekstova ali u ovom o ljudskoj gordosti i univerzumu koji je ne prašta. Ili kako narod voli da kaže “sila Boga ne moli, Bog silu ne voli”.
Ova narodna umotvorina kao da je nastala i potekla upravo iz Mrkonjića.
Ko zna, možda jeste a možda i nije…
Sjećam se da mi je nekad davno rahmetli majka pričala svašta o Mrkonjiću a meni se nekako posebno urezala jedna i to ona o nastanku jezera Balkana.
Vode ledene a špilje i pećine bezdane
Dva su jezera; Veliko i Malo, pod dno planine Lisina na 700m nadmorske visine i tek par kilometara udaljeni od samog grada. Oba jezera su ustvari nastala vještačkim putem ali se za njih pričaju razne priče i pričice.
Legenda o Bogatom Gavanu se pojavljuje i veže za nekoliko mjesta u Bosni i Hercegovini; biće da su ljudi sve neobjašnjivo i razumom nedokučivo pripisivali “višoj sili” pa tako i ovo.
Kažu da je na području Mrkonjića nekad davno živio Bogati Gavan; imao je vune i mlijeka da nije znao koliko a vječito mrzovoljan, nezadovoljan i zazirao od svega živog oko sebe. Bez obzira koliko je imao nije bio zadovoljan i nije mu bilo dosta, prezirao je one koji nemaju više od onih koji imaju.
Oni koji su bili tu iz okolice znali su kakav je Bogati Gavan i nisu se puno bavili njegovim bogatstvom; imali su koliko su imali, nisu mu davali a nisu ni tražili. Međutim, desi se da je jednog dana na njegova vrata pokucao putnik (ne)namjernik i zatražio gordom Gavanu da nešto pojede i popije jer je umoran od dugog puta a zadesio se tu.
Bogati Gavan, takav kakav jeste ne samo da mu nije pomogao već ga je ispsovao i otjerao s praga. A taj putnik je bio sve samo ne običan; imao je snagu i mogao da proklete u dobro koga želi i u loše ko zasluži i izgovori Bogatom Gavanu ono što je mislio da zaslužuje jer ga nije nahranio već još i otjerao s praga.
Do tad, sva hladna kao zmija jezera oko Mrkonjića odjednom počela da ključaju i zemlja oko njih da se cijepi i otvara; putnik je u svom umoru, tuzi, jadu i razočarenju prokleo Bogatog Gavana; nije poželio da ima nešto njegovo već samo da ovaj bez tog ostane i da vidi kako je.
I tako bi, kako se zemlja otvorila i jezera proključala tako je svo silno bogatstvo i sve što je Gavan imao progutano.
Kažu da, ko god se dobro zagleda u Veliko jezero i danas može da vidi grede i ostatke Gavanovih dvora na dnu. Crna zemlja je progutala sve što je imao i čim se ponosio.
Putnik je nastavio dalje ne obazirući se na Mrkonjić a put kojim je išao postala Crna rijeka koja teče i danas.
Kao i svaka druga legenda u milion verzija ali ja se sjećam baš ove samo što sam je možda malo teatralnije napisala.
O Balkani, njenom nastanku i tom šta sve krije i ne krije ima milion priča ali i činjenica; onih dosadnih i u brojevima koje sam spomenula na početku ali i nekih, barem meni interesantnih. To kako i otkud ime Balkana i eetimološko tumačenje nije legenda i nije mit već činjenica pa to i ne spominjem.
Ja sam se u ovom tekstu vezala za legendu baš o jezeru; legenda koja mene lično uvijek natjera da razislim o prolaznosti života, sistemu vrijednosti koji treba ili ne treba njegovati, šta je to što radimo i u šta u stvari vjerujemo.
Da li nas životne nedaće otjeraju u samoživost ili se takvi rodimo? Ne postoji nijedna verzija ove priče koja bi makar na trenutak pokušala objasniti otkud baš da je bogati Gavan bio takav je bio. Ne postoji druga strana koja bi možda objasnila skrivene osjećaje ljudi koji su takvi kakvi jesu; zatvoreni za druge, samoživi i u svom svijetu.
Možda je Bogati Gavan za života imao nešto da ga natjera pa da bude takav je bio? Imao je drugačiji pogled na bitnosti u životu i istorija ga odmah karakteriše kao nešto loše i poremećeno, nešto što ne treba.
Ko određuje šta je pravi a šta krivi sistem vrijednosti?
Ima li iko pravo?
Bogati Gavan nije mogao da bude sam na svijetu u svojim mislima i razmišljanju ali je sigurno manjina; manjina koju se niko ne potrudio ni da razumije a ima na to potpuno pravo.
Svi smo mi dio neke zapisane sudbine ali način na koji se prema tom zapisanom ophodimo je ono što nas definiše i čini sistem vrijednosti; a zar na kraju dana ne bi svako trebao da ima pravo baš na to; da bude drugačiji, da ne bude većina i da ima pravo da vjeruje čak i ako se razlikuje?
Discussion about this post