Pripremila kafu, upalila laptop da nešto (na)pišem i (pre)stala.
(pre)Stala jer ima toliko tog što želim da kažem, napišem, prenesem i podjelim da ne znam odakle krenuti.
Kako da u par rečenica opišem nešto što traje od 2016, a da to ne završi kao Ana Karenjina? Po tomovima i dužini, ne tragično kao glavni lik navedenog djela.
Pokušaću da bude kratko i slatko, ali čisto sumnjam; slatko možda, kratko nikako.
U sagu „bloga i bloganja“ sam krenula slučajno i namjerno. Sjećam se svakog detalja kako je počelo, puta od tad do sad, a iz dana u dan shvatam koliko mi u stvari sve ovo znači.
Na prvi pogled i u tom trenutku nešto tako malo i nebitno je spašavalo ovu glavu da ne eksplodira. Mislila sam da će biti još jedan od hirova, ali je potrajalo i traje još uvijek.
Moj mali blogić je kroz godine doživljavao različite transforamcije, rastao i postao sve ovo; postao je #MaajaM
2016 mi je sinula ideja kako blogspot platforma nije više nije dovoljna i da trebam nešto novo, drugačije i malo ozbiljnije. Te 2016 se rodila i ideja koju sam u malom i skromnom studentskom sobičku razradila i nazvala “Možeš, ako hoćeš”.
Danas 2020 MaajaM je #moguhocumoram
Da li MOGU?
2016 sam poželjela da nekako, negdje i na neki zanimljiv način predstavim mlade i kreativne ljude iz okruženja. Željela sam da (is)pričam kako imam drugaricu koja šije torbe u koje sam zaljubljena, kako sam vidjela da ta i ta pravi to i to, kako je BAŠ TAJ proizvod sjajan, kvalitetan, povoljan, divan poklon, lijepa priča.
Željela sam da pričam o lijepim stvarima i pozitivnim ljudima, kreativcima i da njihove priče dođu do što više ljudi pa da svi zajedno (po)rastu i da… Ma svašta sam željela.
Trebalo mi je neko vrijeme da skupim hrabrost i otipkam nekoliko poruka na Facebooku svima njima, pokušam dočarati ko sam, šta sam, kakvu ideju imam i šta je krajnji cilj. Skupljala sam hrabrost i za tih nekoliko poruka jer su oni za mene predstavljali nešto veliko. Skupljala sam hrabrost jer sam u glavi imala samo jedno: “Niko neće da te razumije, svi će da se nasmiju i da te odbiju”.
Niko me nije odbio.
E tek onda je došao novi strah i odgovornost – ukazali su mi svoje povjerenje, JA NE SMIJEM TO DA IZIGRAM i NE SMIJEM DA IH RAZOČARAM.
Da li HOĆU?
Od nekoliko poruka i ideje da nešto fotkam, pišem i predstavim na svom malom blogu došli smo do 10+ ljudi koji su činili tu jednu veliku priču zvanu MOŽEŠ, AKO HOĆEŠ.
Htjela sam, htjeli su, htjeli smo. I jesmo.
Ako sam već uspjela sve to da organizujem i okupim ih, da li je moj mali blog zaista dovoljan da ih ispoštujem?
Opet sam upalila laptop i krenula da kuckam, ali ovaj put ne kreativcima već lokalnim televizijama. Ispričala sam svoju ideju i šta želim da postignem, pitala da li su zainteresovani da to prenesu dalje i budu dio priče koja će pomoći u širenju lijepog i pozitivnog.
Niko me nije odbio.
Da li MORAM?
Ok, vrijeme je da razmislim da li mogu uraditi BAŠ TO što sam zamislila u svojoj glavi? Da li mogu da napravim sve što sam predložila?
Mogla sam čak puno više i bolje od onog čemu sam se nadala da će biti.
Sve sam nas organizovala u tri dana fotkanja i tri potpuno različite priče sa toliko puno nespojivih ideja i likova, a koji su se ipak uklopili Svako je radio svoj dio posla a rezultat je ovo;
Frizura, šminka, odjeća, asesoari, dodaci, fotografi… Nije bilo manjih i većih jer smo u tom trenutku smo bili svi veliki i jednako važni. Svi smo se organizovali i pored svakodnevnih poslovnih i privatnih obaveza bili dio MOŽEŠ, AKO HOĆEŠ.
Mogli smo i jesmo. Tad smo svi zajedno uradili nešto za šta nisam ni slutila da će biti baš tako dobro i da će (po)trajati toliko dugo.
Te godine SMO BILI PRVI I JEDINI U BIH blogosferi. JEDINI smo furali pozitivne preduzetničke i kreativne #madeinbih priče; radili smo nešto što niko prije nije.
2016 je jedan mali blog sa jednom malom Majom pokrenuo nešto lijepo i to nešto još uvijek postoji.
Nije izmišljanje tople vode, nije otkriven novi univerzum, ali se zakotrljalo i tako je sve počelo.
Discussion about this post